Radovan

Rodjen sam 19. novembra 1981.godine u Smederevu, Srbija. Prvo sam dete svojih roditelja koji su me dugo cekali. Bio sam krupna beba, a lekari u mom gradu su i tada, kao na zalost, i sada, bili nemusti i neuki tako da sam jedva rodjen. Bio sam zdrava i napredna beba sve do sestog meseca zivota, kada sam primio vakcinu protiv decje paralize. Tada su se pojavili prvi znaci moje bolesti. Nikada nisam prohodao, noge uopste ne kontrolisem, ruke me nikada ne slusaju a moj govor razumeju samo moji najblizi. Rodjen sam u radnickoj porodici, otac radnik a majka domacica. Imam sestru koja je mladja dve godine od mene I koju volim najvise na svetu. Celoj mojoj porodici uvek sam bio u centru paznje. Iako smo citavog zivota ziveli od jedne radnicke plate (sada penzije) nikada nisam oskudevao ni u cemu, roditelji su se snalazili I uvek sam imao sve neophodne lekove, hranu, negu. Moji roditelji nikada nisu pomisljali da me smeste u neku instituciju, valjda zbog toga sto mi je intelekt, I pored strasne paralize, ostao sacuvan. Biti covek sa posebnim potrebama, je tesko, a narocito je to tesko biti u Srbiji. Nikada mi nije pruzena mogucnost da se obrazujem – ovde je to prosto nemoguce za ovakve kao sto sam ja. Sestra me je ucila da citam i pisem i u to vreme (kada nije bilo mobilnih telefona i PC-a) ona je bila moj prozor u svet. Rastao sam zajedno sa njom. Svima nama bilo je jako tesko da ostvarimo bilo koje svoje pravo i zadovoljimo osnovne potrebe; od kad znam za sebe roditelji su cekali u redovima po raznim bolnicama, molili lekare za pomoc, isli smo gde god smo culi, sve su pokusavali. Mislim da mi nikada nije ni data prava dijagnoza, verovatno zbog te vakcine koju sam primio (i koju i dalje primaju sva deca u Srbiji) ili nam jednostavno nisu lepo objasnili. Znate, ovo je valjda jos jedna jedina zemlja na svetu u kojoj lekari pacijentima nista nisu duzni da kazu i kada gledam televiziju, vidim da i veterinari imaju bolji odnos sa svojim pacijentima nego lekari prema gradjanima Srbije. Bilo kako bilo, kada sam dobio prvi mobilni telefon, bilo je to pravo otkrovenje, poceo sam bradom da pisem po tastaturi. Stekao sam prijatelje sa kojima sam danonocno cetovao. Tako sam napisao i ovu pricu.