zaigrajmo

СЛОВО О ЉУБАВИ Ако се волите љубављу која буја у самоћи, од раздаљине, која је више од сна него од свести и по растанку дрхтаћете од милине, могнете ли се још икада срести. Ви који се волите љубављу испосника, са страхом од сагрешења, који као птица о кавез ломите крила, сећаћете се увек једно другом лика. И по растанку замрети вам неће гушена хтења. Ако због ње патиш од несанице и у поноћ ходаш будан по башти, ако те ломи неутољена жеља луда, сећања на њу никада се нећеш спасити. Оних с којима се играмо око ватре, а бојимо се да је додирнемо, с којима идемо крај понора незагрљени и неми, сећаћемо се дуго ма и заволели затим друге. Ако је желиш безгранично, а седиш крај ње без гласа слушајући бајку која се у вама рађа, сванућу слично, памтићеш је и кад се зима пред тобом забеласа. Ако верујеш, седећи уз њу, да је љубав маслачков пухор који сваки додир може да стресе, ако волиш у њој сан и дете, ако ти је без ње пусто и глухо, мисао на њу будиће те и кад се растанете. Заувек се памте они с којима се грлили нисмо, чије су нам усне остале непознате, којима смо само с пролећа, у сну, писали писмо. Они који се као река не могу слити, међу којима нема спојног суда крви и крви вреле, а срца им се дозивају лудо, заборавити се неће ни кад им душе буду поседеле. Ако вам је љубав нож у срцу, а бојите се тај нож извући, као да ћете тог часа умрети, памтиће те он, сетиће те се и умирући. Они због којих срца осећамо као рану, али рану због које се једино живи, у сећање нам бану и кад заволимо друге – и осетимо се несрећни и криви.